Михајло Пантић
Дан за кленове

 Чим се сунце приклони западу и, за тренутак, обнављајући чин свакодневног крунисања света, заседне на врх велике планине, силазим на реку. Летњи дан је дуг, непролазно дуг, и до ноћи је још далеко, готово пуна три сата. Кроз мочварну ливаду и густи врбак долазим до воде, чист, као да идем на свето крштење. Површина реке је непомична; ни дашка ветра, ни најмањег таласа. Нагнем се. Две пастрмке, моје старе, добре познанице, достојанствено, не превише журно, одмакну се од краја, према дубини вира. Пастрмке су необична створења, налик рибама: сигуран сам да настају кристализацијом дубоке водене плавети, тамо, изван погледа, где вода гусне до далеког заборава и преображава се у ново, риболико тело, нешто слично рађању ларви јегуље из земљине утробе, како је учио један средњовековни хиромант, мистичар и зоолог.

Риболов сам на тој реци — чије име због њене светости не желим да поменем — увек почињао одатле, од тог вира. Најпре не бих ништа чинио. Сео бих на траву и читао воду. Пастрмке би ми све рекле: ако би њихове главе биле окренуте према матици, а њихова тела уз то још била благо искошена према површини, имао сам се чему надати. Река је у том делу увек толико брза да ће вам се у једном тренутку хипнотички привидети да у својој силини у ствари стоји. Не знам колико бих тако снатрио над водом. Понекад свега минут-два, понекад сат или дуже, а понекад, мада изнимно ретко, и сам бих падао у некакав далеки и дубоки самозаборав, у стање интензивно присутног одсуства свих чула и свих мисли, смећући с ума због чега сам заправо ту. Устао бих после тога и вратио се кући, без трунке двоумљења и без кајања што сам пропустио ловне сате. Тако је једноставно било и тако је, још једноставније, морало бити.

У ствари, обично бих почињао лов хватајући ону неприметну сенку која упозори дан да је почео да стари. Једва се да наслутити како та сенка падне на воду и за степен или два збије светлост. Ако трепнете у погрешан час, пропустићете да видите како се ваздух око вас, у магновењу вида, муњевито разреди и одмах потом слије у прву блеђесиву нијансу тек изгледног летњег сутона. То, тај преображај, то старење дана, покрене рибу. Она то осети много боље од нас, јер је риба чисто, пулсирајуће чуло, божански створ у сагласју са водом, кишом, ветром, ваздухом, биљем, сунцем и месецом.

Само онај ко учи, ко је спреман да непрестано учи, може, једном, избрусити инстинкт за тај тренутак, може научити да чита воду.

После те сенке, као неки њен брзорођени син, наиђе први сутонски поветарац. Ако је дах од севера, свеж, можда ће се десити добар лов, ако је југ, млак и поспан, риба ће бити незаинтересована и трома. Најпре у крају, у хладу, над воденом травом која лелуја у брзаку, испод густе врбове крошње, искочи мала пастрмка. Затим још једна, па још једна, чује се већ и једно замамно пљус!, охо-хо, господин Глад удружен са госпођицом Игром покренуо је и велику господарицу вира и већ се свуда унаоколо чује весели пљусак по површини реке. Трапава жута мушица, закратко, тетураво залелуја над огледалом воде, и већ је нема.

Ретко сам ловио пастрмке. Постоји безброј објашњења због чега сам то некако нерадо чинио. Углавном, био сам уверен да ловом пастрмки откидам нешто из те беспрекорне равнотеже, да сасвим непозван рушим један ред који је старији од мене, од свих нас. Остављао сам их на миру, осим у данима када је у мени бујао неодољиви, прастари зов ловца, када су демони неких далеких предака кроз мене долазили по своје. Ја сам више волео кленове, рибу која у том крају није била на некој нарочитој цени, напротив, сматрана је, из многих разлога, нужним злом. А ако би се, и када би се, клен већ и ухватио на мушицу намењену пастрмки, био је уз псовку враћан у воду а понекад би, богме, рука неког љутитог риболовца, сасвим варварски, њиме трескала о обалу. Клен из бистре воде — а заборавио сам да вам кажем да је то била најбистрија река на свету, заиста, без претеривања, најбистрија река на свету — велим, клен из бистре воде је лукавац, опрезњак и паметњаковић првог реда. Првих година нисам му, чак ни светим случајем, могао ништа.

Готово да сам очајавао, али не превише, знао сам да треба бити стрпљив, полако, чекајмо, сви ћемо једном доћи на своје. Не уображавам: кленови су ми се подсмевали, сваком мом погрешном покрету, сваком наопаком покушају, сваком понуђеном мамцу. Изађем, рецимо, на воду и расплашим јато кленова које се излежава на сунцу. Они се измакну на сигурно одстојање, опет се подигну на површину, и стану да ме радознало посматрају, часна реч, да ме посматрају. Други пут, да променим причу, прикрадам се, пузећи кроз траву, готово прекинем дах и наднесем се изнад вира. Спустим удицу са заносним мамцем, вишњом, црвом или скакавцем, најлепшем мацану до самих уста. Он га презриво дотакне и окрене се, нешто му је ту сумњиво, не зна шта, па баш зато и сумња…

Или, сећам се и овога. Застанем пред делом реке на којем се обично окупљају велики кленови. Ако тренутно нису ту, ако је пре мене прошао неки пецарош или чобанин, ако је неко звере сишло да се налопће воде у жарки летњи дан и поплашило их, ништа зато. Узмем шаку ситног шљунка, седнем тако да ми сенка не пада на реку и полако почнем да на једно те исто место, у правилним размацима, бацам каменчиће. Бућ-бућ-бућ. Не прође више од два-три минута, ево их. Најпре неки малишан брзо прелети тај простор, па потом пристигну и остали, полако али сигурно, као по неком реду, све један већи од другог, а на крају се некако преко воље, али да овери тај догађај и да потврди свој несумњиви ауторитет, лењо доваља и главни мацан, широке и пљоснате главе и тела као мањи торпедо, онај коме се са десет метара забеласа ждрело када са површине покупи великог скакавца.

Дакле, сада смо код скакаваца. Великог, зеленог ливадског скакавца који у летње дане, нарочито за време кошевине околоречних ливада, зна да, неопрезан, скочи у воду. Право у кленове чељусти, а ни пастрмка га не одбија, напротив. Клен се, рекох, у тим крајевима не лови, и на моје питање ретким риболовцима (јер „рибаре” тамо сматрају дангубама, али достојанственим дангубама на гласу) како би га требало ловити, добијао сам махом исти, незаинтересован одговор: „Не знам, брате, ваљда на скакавца.” Није то нека вештина ловити клена у сијерој или замућеној води, чинио сам то много пута и на језерима и на рекама. Када не опажа добро, клен узима мамац самоуверено, некако радосно и без двоумљења, али ово је била прозирна река, понављам, најбистрија река на свету, и ту је клен могао да ме види како пред ноћ низ планинску падину силазим на обалу (и видео ме је, него шта), а некмоли када наивно покушавам да му потурим мамац под њушку, макар се тај мамац звао велики зелени ливадски скакавац.

Елем, десет година спремао сам се за тај дан, дан за кленове. Испрва, рекох ли већ, нисам знао готово ништа. Али полако, неприметно, најпре кожом и ребром, чистом интуицијом, а тек потом и разумом који за риболов није најважнија ствар (јесте важна, али не и најважнија), почео сам да урањам у тај свет и да постајем његов део. Десет година је, мерено неким другим мерама, много времена, више него довољно да се променимо и ми и све око нас, али десет година у риболову је само један пристојан период, неопходан таман за основно распознавање оних сила на којима почива та страст, стара тачно онолико колико је стар и наш род. У тој страсти се ангажује све, и предосећај, и сва чула, и знање, и разум, и таленат, и вештина и срећа и, коначно, оно нешто најдубље у нама, једно магновено тоњење у пралик. И случај, наравно, јер риболов није ништа друго него покушај да припремимо и изазовемо тај чаробни случај да риба баш тога дана, баш на том месту, баш у том тренутку, баш нашу удицу прогута, са баш тим, нашим, понуђеним мамцем. Нема збора: риболов је чисто наличје смрти, чији случај покушавамо да поништимо неким другим ишчекивањем, ишчекивањем нечије друге смрти; он је апсолутна, радосна похвала животу, вечни дамар набујале материје.

Десет година сам, гледајући, ловећи и учећи сваког дана понешто ново, скупљао енергију која се излила једног јутра. Све што су ми рекли, проверио сам, јер је риболов, знатним својим делом, заправо непреносиво искуство. Све се у њему да научити, али оно непоновљиво, оно главно, онај осећај за рибу и за читање воде, то се негује као најдрагоценији таленат, то се не стиче, већ са само усавршава, под условом да имате у себи шта да усавршавате. Моје учење је почело са зеленим скакавцем, који се као мамац мора употребљавати у тачно одређено доба године, у тачно одређени део дана, сат после праскозорја или сат пре сутона. Некада у свануће, некада у сутон, некада никада, а никада никада усред бела дана, у ведрини, по сунцу и безветрици. Тада се клен сунча и дрема и није му до јела, па макар јато скакаваца великих као врапци пало одједном у реку. Ако цео дан сипи кишица и дува ветар који прави мале таласе, то је већ нешто друго, тада се клен, раздражен храни цео дан, клен ради у киши. Али после кише клен не узима са површине. После кише он се примири и можете, пред вече, ухватити тек покојег неискусног рипца. Када се вода помути, клен избије у крај, у шшћак, и слабо узима, а ако се вода бистри, он се враћа на своја уобичајена, омиљена места. На једном се месту клен храни а на другом сунча, а када му је глава окренута низ матицу, он само пролази, није расположен да презалогаји.

На тој реци научио сам још нешто. Још много тога. Не показуј се клену, твоја сенка нипошто не сме бити на води, и мамац бацај или пуштај што даље од себе, по правилу увек уз ону обалу реке уз коју не стојиш: све то говорио сам себи после много неуспешних дана у којима сам чинио управо супротно. С временом, почео сам да избегавам она места која су ме мамила на први поглед, јер у риболову први поглед увек вара, ваља прочитати неки тајни знак, открити неки једва видљив сигнал, избегавати оно што ти се даје само од себе, прелагано, значи лажно. Све треба заслужити. А када већ клен узме мамац и крене са њим у дубину, најважније је савладати оно узбуђење које надолази у билу и у грлу, снажно удахнути ваздух и остати прибран до оног судбинског трена у којем га треба набости на удицу, одлучним а једва приметним, савршено усаглашеним трзајем штапа и руке, из лакта, не из зглоба шаке. Колико пута сам само пожурио са трзајем и колико пута сам гледао како, надмудривши ме, велики клен, откачен са удице, одлази у воду да се тог лета више не врати, упркос свим поновљеним а узалудним покушајима да га поново преварим. Набоден клен неће поновити ударац, али ненабоден а превремено потегнут, можда хоће. Тачније, понекад хоће, понекад неће, пробајте. Готово сам сигуран да то хоће ли се вратити понуђеном мамцу који је већ једном гутао, или му се неће вратити, зависи од индивидуалних карактеристика сваке појединачне рибе, свака од њих има нешто своје, нешто што је, ма колико то невероватно звучало, издваја од осталих представника врсте. Кленови, дакле, нису скакавци, они једу скакавце.

Вече пре тога дана за кленове изашао сам на реку, поновио свој мали ритуал, али нисам пецао, нешто ми није дало. Вратио сам се кући спокојан, непогрешиво знајући да све треба оставити за ујутру, не само зато што је јутро мудрије од вечери, већ и зато што за спарних дана, а тај је дан заиста био паклено спаран илинштак, клен једе само зарана, за време оне кратке јутарње свежине. Нахватао сам скакавце у пољу, недалеко од места на којем ћу ловити, а то никако није без значаја, клену треба нудити храну од оне врсте коју најчешће једе и према којој је, стога, најмање неповерљив. Отишао сам на починак, миран, као пред причест. Пробудио сам се лак, тачно у секунд, мени за риболов не треба сат, још једном проверио већ синоћ спремљен прибор и спустио се, својом стазом, на реку, да, стазом којом осим мене нико никада није ишао, или је ишао тако давно да сам се једва тога сетио.

Дохватио сам се воде, поздравио са две знане пастрмке, са два жива кристала у пребистрој горској води, и отишао на место на којем су ме чекали велики кленови.

То место је у ствари било саставак моје реке и једне њене мале али снажне притоке, на крају поља, пре уласка у клисуру. Мала, кочоперна река заустављала је на свом ушћу, колико је могла, силину моје реке, додајући јој још понеку кап снаге… Јутарња измаглица вукла се над водом; свежина је, усред лета, улазила под кожу, сунце се још није промолило. Стао сам поред велике врбе, добро скривен, изнад великог зеленог разлива. Прва светлост падала је на воду тако да се ни у њој, али ни из ње, ништа није могло видети. Расклопио сам штап, наместио пловак на тачно одређену дубину, проверио јачину предвеза и распоред ситних куглица олова, отворио кутију са скакавцима и нанизао два на удицу, од главе према репу. Откинуо сам им ноге и велика опнаста крила и лаганим покретом штапа одбацио их на десетак метара од себе, тамо где се брза вода дели од споре. Нисам чекао ни секунд, није било потребе да чекам, био је то дан за кленове. Тек што се пловак исправио, а ја отпустио први метар струне да мамац природно клизне воденим током, јави се клен. Узео је мамац самоуверено. Право говорећи, имао је разлога за ту самоувереност, километрима унаоколо нико није ловио кленове, нарочито не тог јутра, био сам сам, апсолутно сам, над водом, у праскозорје, сам у свемиру, са кленовима, који су хтели да се играју једне старе игре рибе и риболовца.

Рекох, клен је узео мамац хладне главе, пловак је жустро скренуо укосо, у дубину, зауставио сам ваздух, избројао до пет и повукао врх штапа ка себи, тачно онако како треба и онолико колико треба. Штап се савио и две-три секунде ништа се није дешавало, баш ништа. Време је стало, а онда изнова потекло, заједно са водом, доле, изван мог погледа. На самом крају моје продужене руке, јер струна је продужена рука, нешто се ипак збило. Држао сам штап, не попуштајући, намеран да чекам на том месту до краја света, ако то буде потребно, или, добро, барем до онога тренутка док не сазнам шта се збива. Полако, врло, врло полако, риба је кренула ка површини, али не задуго; одмах је узвратила наглим бегом у дубину. Издржао сам тај бег, потом још један, па још један, све слабији од слабијег. Било ми је потребно неколико минута да под ноге, до траве, привучем великог клена, баш оног који последњи долази на мој позив у игри са шљунком. Окренуо се на бок, видео сам га у свој његовој раскоши: крвцрвена пераја, сребрнобели трбух, загасито жуте бокове са магично сложеном крљушти у којој је записана историја и судбина света, смарагднозелена леђа и крупну, затупасту главу са великим, широко отвореним устима. У два-три наврата већ се био напио ваздуха и лежао је ту, преда мном, надохват руке, сморен, померајући само шкрге. Сагнуо сам се, не попуштајући струну, и покушао да га дохватим левом руком. Обала је била висока. Клекнуо сам на колена, обала је и даље била висока. Подигао сам му главу из воде. У часу када сам руком посегао према његовом усправљеном телу, он је последњи, очајнички пут отресао репом и предвез је пукао. Удица је била дубоко заривена у његовом ждрелу, видео сам то сасвим добро, али танки предвез није издржао и клен је, као некакав велики бели камен, напросто пропао у дубину.

Дрхтао сам. Нисам био нервозан, нисам био очајан, није ме било страх, једноставно, дрхтао сам, био је то чисти органски дрхтај, мој одзив на кленов дрхтај, сусрет једног интензивног животног трена и једног ништа мање снажног предсмртног грча. И то се разрешило тако како се морало разрешити.

Отворио сам торбу, извадио нову удицу са предвезом, наместио је на основну струну, опет поновио избачај, све тачно у длаку, и опет се све тачно у длаку поновило, као да је ударио његов брат близанац, само што њега нисам довукао до обале, откинуо је удицу после краће борбе, одмах пошто сам му први пут извукао главу на површину. Био је диваљ и неустрашив борац, и није ми се дао. Оно што је потом уследило, вредно је приче, јер се поновило по трећи, па затим и по четврти пут, све исто да истије не може бити, и све то за мање од петнаест минута, у цигло четири избачаја. Била је то велика кленовска породица са много браће близанаца и сестара близнакиња у јутарњем лову. Трећег сам вукао доста дуго, откачио се када сам већ мислио да га сигурно имам. Никада не треба себи рећи да нешто имамо пре него што га заиста имамо, нарочито не онда када је то већ готово извесно, час пре, и никако не у риболову. Четврти, највећи, а о њиховој стварној величини ни не треба гово-рити, јер то превазилази причу, отишао је на најглупљи могући начин. Учинио сам све како сам Бог заповеда, а он ме је, Бог, тога јутра гледао са неба и уживао, готов да затражи да и он једном забаци, јер, био је то божански дан за кленове, један у десет година, или један после десет година, а десет година је довољно да се промени свет; велим, учинио сам све какао је речено и записано у великој звезданој књизи судбине, издржао сам све његове ударе, сва лукавства, избацивања из воде, суманути бег у матицу, покушај забијања у траву и најзад га довукао до обале. Видећи да му не могу ништа, да не постоји начин да га некако дохватим, скочио сам у воду, хладну јутарњу воду, трупачке, до појаса, клизајући ногама по косом дну и покушавајући да га пажљиво прихватим прстима испод шкрга. Он је био присебнији од мене. Једноставно је ударио главом у мој кук и спао са удице.

То је већ било превише. Стајао сам у води, готово сулуд и очајан, на ивици себе. Као тргнут из неког магновеног, једва замисливог сна, одједном пробуђен, затечен савршеношћу игре у којој све, ама баш све, према најчистијим могућим правилима, упркос мом труду и вештини, игра против мене. Већ следећег тренутка знао сам да грешим, да је то заблуда, да лепота тога чина није у томе што играм против некога, лепота је у томе што смо сви играли, и рибе, и ја, и река, и господин Бог, и господин Случај, десет година сажело се у једну једину секунду просветљења, десет година било ми је потребно да схватим да је суштина ловне лепоте у томе да се сви играју и да нико не буде победник.

Некако сам се извукао из воде и усправио. Вода се цедила са мене, последње прамење јутарње магле дигло се са реке, сунце је промолило свој први зрак. Стајао сам испуњен до последњег дамара и питао се шта даље да радим. Јутро је већ освајало, у води се разазнавала свака ситница, сваки камен и свака влат и ја сам знао да је одговор само један, да игру треба наставити све док постоји и најмања могућност да она буде играна. Опет сам отворио кутију са удицама и, мимо дотадашњих правила о танком предвезу и мањој удици, изабрао једну велику удицу са врло јаким предвезом. Нанизао сам три скакавца. Над главом ми је минула она сенка која упозорава дан да је постао млад. Све унаоколо, у води и у ваздуху, било је прозирно видно, могао си сатима да гледаш, ћутке, у нешто, и да ти после тога то нешто, дрво, камен, планина, вода илириба, само од себе, својим немуштим гласом, објави сопствену суштину и каже шта заправо јесте, то нешто. Забацио сам удицу што сам даље могао, под гране изнад друге обале, у последњи затамњени квадрат воде, не већи од отвора бунара, у којем је одбијао да се пробуди неки одоцнели демон мрака. И риба је ударила одмах, немојте мислити да није, вукла је као да јој је то било последње, и било јој је последње. Извукао сам је и пожљиво положио у влажну, високу траву, није се отимала, прихватила је то мирно, као последњи знак судбине. Онда сам забацио у најбржи део реке и пустио струну да се слободно одмотава, све негде тамо докле сам могао да погледом пратим пловак. И кад ми је већ излазио из вида, када сам само претпостављао да је то још увек мој пловак (да ли је или није), учинило ми се да је отишао под воду. Повукао сам најснажније што сам могао и осетио јак трзај, врло, врло јак трзај, појачан снагом речне матице. Довлачио сам га дуго, и пажљиво, уз воду, не мислећи ни на шта, не мислећи да га имам, све док га заиста нисам имао. И њега сам спустио у траву, био је исти као и претходни.

Нисам хтео да престанем, само више нисам знао где да забацим. Онда ми је рука сама хитнула струну са удицом и мамцем у воду плахе, кочоперне речице, дубина није била добро подешена и пловак је скакао преко облутака, али чим је ушао у мирну воду велике реке и усправио се, одмах је потонуо. Снага ме полако напуштала, једва сам га некако извукао. Било је доста, за тај дан, божији дан међу свим божанским данима, мада се у тој страсти прави страсник не може надостити, никада док хода овим светом. Знао сам то, тада, док сам се са кленовима у торби пењао уз осунчану планинску падину, као што то знам и сада, десет година после, пошто се још једном променио свет, и ја заједно са њим. Само се рибе, та река и та страст никада не мењају. И ја заједно са њима.

Понекад, у сну, или у мислима, одем на ту реку. Па седнем на воду, и ћутим.